{{ Inflacija, otpuštanja, kancer, samoubistva i odbacivanje MMF-ove vlade}}
Zašto više niko ne govori o Jugoslaviji? Tamo se odvijaju naro?ito zanimljivi doga?aji…
Sa novom vlaš?u cene hleba, mesa i elektri?ne struje naglo su porasle. Stopa samoubistava isto tako. Broj štrajkova tako?e. Premijer ?in?i?, ?ija je popularnost pala na 8%, sada optužuje za ucenu rudare Kolubare, iste one koji su pomogli da se svrgne Miloševi?. Tokom ovog perioda, Kosovo, koje je NATO iskoristio kao opravdanje za bombardovanje [SR] Jugoslavije, živelo je pod terorom mafije i bilo je svedok „etni?kog ?iš?enja” svih nacionalnosti uprkos (ili usled) prisustvu 40.000 pripadnika NATO trupa.
Dobro došli u Jugoslaviju, uzornu novu koloniju i primer za globalizaciju. Upozorenje svim zemljama koje se SAD spremaju da „pokore”. Vredno iskustvo za sve koji su podržali NATO-ov rat 1999. godine. Možda bi trebalo da se zapitaju zašto je ve?ina Srba odbila da iza?e na glasanje prošlog oktobra?
Cena hleba je sko?ila sa ?etiri na 30 dinara u periodu od godinu dana. Kilogram svinjetine sa 180 na 260 dinara (bila je 60 dinara pod Miloševi?em). Krompir sa sedam na 12, še?er sa 25 na 50, litar ulja sa 36 na 70 dinara. U pore?enju sa cenama tokom Miloševi?evog perioda, pove?anje je više nego ogromno.
Cena kubnog metra gasa je sko?ila sa tri na 11,20 dinara. U Beogradu 170.000 porodica ne može da plati ra?une za struju jer su se udvostru?ili u periodu od ?etiri meseca kao posledica zahteva MMF-a, a najavljena su i dodatna poskupljenja. Ovi gra?ani tokom zime ne?e imati grejanje.
„Francuzi ne bi mogli da žive sa tako malo”, rekao mi je Dominik pri povratku u Beograd. „Moji stari prijatelji, bra?ni par beogradskih intelektualaca, kada idu u kupovinu uzmu samo bananu i jogurt jer nemaju za više. Kafa se više ne prodaje u paketima od pola kilograma ve? samo po 100 grama. Ali oni više ni ne piju kafu jer im je postala prevelik luksuz. ‘Da, u redu je, snalazimo se’, kažu mi, ali oboje su izgubili preko 10 kilograma. Ru?ak za troje je konzerva sardina, malo paprike i nešto hleba… Više i ne brojimo samoubistva penzionera koji ne mogu da plate lekove.”
Isto tako, Senka, doma?ica iz Jagodine, ispri?ala nam je uz mnogo muke: „Šta da radim kad mi dete kaže: ‘Mogu li da uzmem malo hleba, mama? Malo mleka’, a ja nemam ništa da mu dam? ”
„Nikome nije ostalo ništa ?ime bi mogao da kupi potrepštine”, objasnio nam je naš francuski prijatelj. Mnogo ljudi je nezaposleno, a još više ih ne prima socijalnu pomo?. Preživljavaju putem trampe poput: „Popravi?u ti auto za kilo krompira i malo ulja.” Oko polovine svih doma?instava ima porodicu na selu koja im pomaže da se prehrane. Da nemaju, ne bi mogli da prežive.
Militanti nedavno formirane Partije rada su na našu molbu sproveli mali upitnik: „U tri industrijska mesta srednje veli?ine, 85% stanovništva nam je saopštilo da im je životni standard opao 150%.” (Li?na komunikacija)
4.900 beogradskih žena sa kancerom ne prima lekove.
Još jedna katastrofa: zdravstveno stanje. Od 1991. godine Jugosloveni su mnogo propatili od oskudice uzrokovane embargom Zapada. Potom je stiglo i ozbiljno zaga?enje kao posledica NATO bombardovanja hemijskih kompleksa u Pan?evu, što je kršenje pravila ratovanja.
Da stvar bude gora, došlo je do dramati?nog pada životnog standarda i dostupnosti hrane. Povrh svega, oskudica je na?inila štetu: nema više jeftinih lekova iz državnih apoteka – gotovo je nemogu?e na?i ih. Umesto toga, neophodno je imati debeo nov?anik za kupovinu lekova u privatnim apotekama. Trideset kapsula leka za kancer košta 60 evra – gotovo cela mese?na radni?ka plata.
Prema pisanju ?asopisa „Novosti”, 4.900 Beogra?anki sa kancerom nema pristup lekovima. Tako?e se beleži znatan rast broja obolelih od kancera, naro?ito plu?nog. (Statistike za april, maj i jun 2002) Ministarstvo zdravlja priznaje ovaj fenomen, ali ne sprovodi nikakvo istraživanje. Da li je uzrokovan uranijumom?
Postoji rizik da zdravstveni problemi postanu još dramati?niji: skorašnje statistike ukazuju na pove?anje broja preminulih od 30% u odnosu na prošlu godinu. Ovo uklju?uje sve starosne grupe, pa i mlade.
Nakon što je preminuo otac prijatelja iz Beograda, porodica je morala da ?eka nedeljama na sahranu jer nisu mogli da na?u grobno mesto – groblja su postala premala, rekli su nam ogor?eno.
Šta se dogodilo sa obe?anjima iz 2000?
Kakvu su promenu prozapadne stranke obe?ale u kampanji za izbore oktobra 2000? Ako bismo im verovali, stanovnike Srbije ?ekao je napredak, samo je trebalo da se okrenu Zapadu…
Pisali smo nedavno pod naslovom „Da li ?e Koštunica, ?in?i? i Vašington održati svoja obe?anja?”: „Jugoslovenska omladina je imala velika o?ekivanja jer su naro?ito mladi ti koji se hrane ve?inom iluzija o zapadnim obe?anjima. Velika je iluzija to što oni veruju da ?e, ako popuste pred voljom multinacionalnih [korporacija] i zapadnih politi?ara, napredak sti?i u Jugoslaviju i obeštetiti jugoslovenski narod. Presudno pitanje ostaje: koliko vrede obe?anja SAD i njihovih saveznika? Namamljene obe?anjima o napretku iz 1989, zemlje poput Rusije, Bugarske i Albanije su kleknule pred zapadnim kapitalizmom. Da li njihov narod živi bolje? ?injenice govore za sebe.” (Mišel Kolon, Journal De Belgrade, 1-12. oktobra 2000)
U Beogradu, tako?e, ?injenice govore same za sebe ve? dve godine. Globalizacija „made in USA & Brussels” osiromašila je narod. Takozvani zapadni investitori zahtevali su okon?anje kontrole cena – i dobili su ga.
MMF: „Makar 800.000 radnika mora biti otpušteno.”
Da li se životni standard i zdravlje mogu obnoviti u narednih nekoliko godina? Nemojte se nadati, jer ?e nezaposlenost poprimiti katastrofalne razmere: „Makar 800.000 srpskih radnika u javnom sektoru i državnim preduze?ima mora biti otpušteno”, insistira Arvo Kudo, predstavnik Svetske banke, istovremeno savetuju?i vladu da ide polako i da se prilagodi da bi izbegla „eksplozivnu društvenu situaciju”. (Tanjug, Beograd, 24. januar 2002)
U osnovi, nema ni?eg novog u vezi sa politikom Svetske banke. Još 1989. godine tražila je bankrot 2.435 jugoslovenskih preduze?a i masovno otpuštanje (dve tre?ine [radnika] u Srbiji)… Ovi zahtevi Zapada su stavili lidere razli?itih republika u trku za prevlast sa nacionalistima koji su imali velike uloge. Prve metke u ratu ispalili su Svetska banka i MMF.
Deset godina kasnije, zahvaljuju?i bombama NATO, privatizacija je zaista otpo?ela. ?in?i?eva vlada je imala na meti pet najbitnijih javnih preduze?a, ali otpor je veliki. Na primer, 36.000 radnika u poljoprivrednom preduze?u „Industrija mesa Carnex”. U junu su saznali da im je penzioni fond prazan. Ako bi se radnik razboleo, ne bi imao pravo na bilo kakvu nadoknadu. Gde je nestao novac? „Nemamo pojma”, odgovorila je vlada koja je odbila da pomogne tim radnicima i pokušala da ih natera da prihvate privatizaciju.
„Ni govora”, odgovorili su radnici. Tako?e su odlu?ili da prodaju svoje proizvode samoposlugama direktno i nisu dozvolili državi da im uzme 50% profita: „Kada isporu?imo, platite nam samo deo i uvek kasnite. Nama nije potreban strani kapital da nas spasi jer ve? izvozimo u 24 zemlje. Možemo bez vas.”
Otpor privatizaciji
Ovi radnici traže na?in da spasu svoj samoupravni sistem. To se tako?e može videti u uspehu inicijative novog (opozicionog) sindikata „Ka budu?nosti” koji je predložio radnicima da oni sami otvore ra?un za socijalnu štednju i rade ?etiri subote mese?no za uplate.
Problemi u ostala ?etiri „velika” preduze?a su identi?ni: „Zastava” (automobili), „Goša” (gra?evina) i me?u metalcima „Sartid 1913” (Železara Smederevo). U ovom poslednjem preduze?u država je preuzela i isporu?ila 150.000 tona ?elika ali ih nije platila. Ovo je prepolovilo plate radnika. Ra?un preduze?a se ispraznio. U junu premijer ?in?i? je posetio fabriku i predložio da privatizacijom novac dobiju nazad. Radnici su odbili ovaj manevar i pozdravili ga 48-?asovnim štrajkom.
Zaista, radnici u pet najve?ih fabrika u zemlji ostali su verni samoupravljanju i odbili da se njihova preduze?a privatizuju i podrede stranim multinacionalnim korporacijama. Nema?ki interesi žude za „Gošom”, dok „Pežo” želi „Zastavu”. Malo pre izbora, vlada, otpustiši polovinu od svojih 30.000 zaposlenih, ponovo je po?ela da daje lepa obe?anja. Pred same izbore, kao slu?ajno, najavila je da ?e fabriku [„Zastava”] preuzeti ?udesni ameri?ki investitor koji je obe?ao da ?e ponovo pokrenuti proizvodnju, prave?i ?ak 220.000 automobila godišnje! Veoma hipoteti?ko obe?anje u vreme kada je svetska kapitalisti?ka automobilska industrija sposobna da proizvede 70 miliona automobila godišnje, a uspe da proda 50 miliona – simptom krize viška proizvodnje. Ako otpuste i osiromaše svoje potencijalne kupce, kome ?e da prodaju.
Posle suo?enja sa svim tim obe?anjima, pre?ašnje iluzije su prerasle u sumnju: „Vlada ne brine za ljude, ve? za sopstvene džepove.”
Da li je privatizacija uspela da napuni te džepove? Neki primeri mogu da potvrde ovaj zaklju?ak. Prodavši svoja telekomunikaciona preduze?a, mreža Mobtel 063 pala je u ruke bra?e Kari?. Svi se pitaju odakle je došao novac za izgradnju mreže u celoj Srbiji. Kao i novac da se finansira TV kanal BK koji prikazuje najbolje programe u zemlji. Bra?a Kari? su veoma bliski ?in?i?u. Što se mreže 064 ti?e, nema?ki kapital stoji iza kupovine, dok je novi operater prodat Britiš telekomu.
Ko se bogati u Jugoslaviji?
Ako je ve?ina Jugoslovena znatno osiromašila, šta se dogodilo sa novcem koji su imali? „Novcem puni džepove mafija iz ?in?i?evog okruženja”, kaže Žarko, sažimaju?i opšte mišljenje.
Mafija? Možda je u pitanju preterana optužba? Nimalo. Francuski državljanin po povratku iz Beograda nam piše: „Skoro je ubijen jedan kapitalista blizak stranci gospodina ?in?i?a. Dobio je koncesiju za izgradnju autoputa Beograd–Horgoš i trebalo je da su radovi ve? blizu završetka. …Krenete li kolima tuda, vide?ete da je ovaj autoput u istom stanju… u kojem ga je ostavio… Miloševi?. Smatra se da je ovaj kapitalista ubijen da bi se sakrila pronevera sredstava u korist DOS-a (koalicije na vlasti).”
Ovu optužbu iznela je i pratnja predsednika Vojislava Koštunice. Krajem avgusta, ministri iz njegove stranke, DSS-a, napustili su vladu u znak protesta zbog ubistva Momira Gavrilovi?a. Visoki zvani?nik bezbednosnih službi upravo se sastao sa Koštunicom da mu preda informacije o postoje?im vezama izme?u premijera ?in?i?a i mafijaškog bosa Stanka Suboti?a. Do sada niko nije uhapšen niti optužen za ovo ubistvo.
Može se videti da je privatizacija glavnih državnih preduze?a sprovedena u korist izvesnih bankarskih grupa. Me?u njima, upravnim odborom dominiraju ?lanovi vladaju?e koalicije, DOS-a.
Vlast nije u Beogradu
Nisu samo prijatelji gospodina ?in?i?a ti koji se bogate. Kada bude zatvorio ?etiri najve?e srpske banke, ukidaju?i 10.000 radnih mesta, ko ?e ih preuzeti? Francuska „Sosijete ženeral” i austrijska banka „Rajfajzen”. Pivarsku industriju ve? je preuzela belgijska firma „Interbru”.
Koja zemlja misli da ima pravo na najve?e par?e kola?a? Nema?ka, svakako. Neki su ve? po?eli da pri?aju o „nema?koj invaziji”. U školama, kursevi nema?kog jezika su ve? pretekli engleske. Nema?ka invazija je otpo?ela u mnogim mestima. Za crnogorskim vodovodom ve? žudi jedno nema?ko preduze?e. Nema?ke kompanije su otkupile ve?inu srpskih medija. Zapadnonema?ki „Algemajne cajtung” preuzeo je kontrolu nad poznatim dnevnim novinama „Politika”, dok je „Gruner i Jar” ugrabio tabloid „Blic”.
Jedna usputna napomena. Pod Miloševi?em, prozapadna opozicija koju su velikodušno finansirali ljudi poput ameri?kog milijardera Džordža Soroša, kontrolisala je ve?inu novina. Trenutno, sva štampa je prozapadna. Da li je to pluralizam?
Ništa od ovoga ne treba da bude iznena?enje. Trenutni doga?aji su samo primena [u praksi] scenarija koji je pre mnogo godina napisan u Vašingtonu, Berlinu i Briselu. SAD i Evropska unija su ekonomski i društveni život u Jugoslaviji uzele u svoje šake. Primenjuju apsolutnu kontrolu kroz G-17 plus, krug ekonomista koje finansira Zapad sastavljen od bivših direktora MMF-a i Svetske banke.
Upravo taj G-17 plus je obezbedio klju?ne igra?e novog režima: zamenika premijera Miroljuba Labusa, guvernera Narodne banke Mla?ana Dinki?a i ministra finansija Božidara ?eli?a. Oni su pripremili sve zakone za likvidaciju socijalnog osiguranja i razmontiranje radni?kih prava.
Oni su kao MMF-ovi agenti otpo?eli privatizaciju preduze?a koja su pre toga bila pod samoupravom radnika, poslednjih ostataka Titovog perioda. Dvadeset dva preduze?a prodata su na aukcijama, pet je prodato, dvadeset šest se restrukturira. (Toni Robson i Pol Bond, WSWS 23. septembar 2002). Zakon o zaštiti radnika od otpuštanja je zataškan da bi se udovoljilo stranim investitorima.
?eli? je smanjio porez na preduze?a sa 20% na 14%. Dok obi?an narod nema dovoljno da preživi, nove gazde, multinacionalne korporacije i bogate zemlje se preplavljuju poklonima. ?eli? je najavio da ?e njegova vlada odmah isplatiti „naknadu” od 60 miliona evra Svetskoj banci, Evropskoj investicionoj banci i „Pariskom klubu”. Za uništenje Jugoslavije, Zapadu se ispla?uje „naknada”.
Razo?aranje, ali i otpor
Danas, dva od tri stanovnika Srbije žive ispod nivoa siromaštva. Ta situacija je dovela do razo?aranja ali je i podstakla otpor.
Gde je narod Srbije danas? „Odgovor je jednoglasan: prevaren, razo?aran, obeshrabren”, kaže Dominik. „Vide da su prevareni”, Stefan se poverava. A Jelena: „Krive Miloševi?a, ali dok je on bio na vlasti jelo se tri puta dnevno. Sada…”
Veoma niska izlaznost na prošlim izborima potvrdila je opšte ga?enje prema politi?kim strankama: „Svi su truli”. ?in?i?, novi premijer, beleži pad stope popularnosti na 8%. Ali i predsednik Koštuinca gubi popularnost: „Mnogo obe?ava, ali ništa ne uradi”, kaže Branko ogor?eno. Branko je, pun nade, glasao za njega. ?ak su i omladinci, neprijateljski raspoloženi prema Miloševi?u i nadaju?i se da ?e okusiti zapadni na?in života, razo?arani.
Stopa samoubistava je eksplodirala. Prošle godine ih je u Beogradu bilo 900. U Nišu, gradu od 300.000 stanovnika, policija beleži samoubistvo na svakih pet dana. Stanovnici Srbije su, u 2001. godini, protiv stresa potrošili 41 milion tableta „bensedina”, 63 miliona tableta „bromazepama” i 40 miliona tableta „dijazepama”.
?ak i krajnje zapadno orijentisana agencija „Asošijeted pres” izveštava o društvenoj katastrofi: „Hiljade taksista i seljaka blokirale su saobra?aj u Beogradu i na autoputevima ka Bosni u znak protesta protiv novog poreza (u proseku, u visini mese?ne plate) koji poga?a i taksiste sa ciljem da se iznude najviše cene malina koje otkupljuje država.” (AP, 31. maj 2002).
Slogan na protestima – „DOS-ta!” – veoma dobro izražava celokupno razo?aranje DOS-om koji je Zapad postavio na vlast oktobra 2000. godine.
Ovog leta, policija (koju je novi režim gotovo u potpunosti zamenio) razbila je mnoge demonstracije sa velikom svirepoš?u. U junu, pred beogradskom Skupštinom, 40 osoba je ranjeno tokom demonstracija „siromašnih”.
Ništa od ovoga nije prošlo kroz filter zapadnih medija. Zapadno javno mnenje se drži u neznanju. Ne dopušta se da se objasni ovo duboko razo?aranje jugoslovenskog stanovništva u „one što im daju obe?anja”, koje je stvarni uzrok politi?ke krize u Srbiji, sukoba Koštunica – ?in?i? i skorašnjeg izbornog ?orsokaka. Ali pre nego što do?emo na to, moramo prvo ispitati stvarne razloge koji su doveli do ameri?ke i nema?ke intervencije na Balkanu. Tako?e [moramo] objasniti vezu izme?u mafije i lokalnih terorista.
Borba za „koridore” izlazi iz senke
Upravo najve?i zlo?in Jugoslavije je bio pokušaj da o?uva sistem okrenut prema socijalnoj sigurnosti i nezavisan od me?unarodnih monopola. Me?utim, to je i „geografski” zlo?in: biti situiran u srcu „koridora 8 i 10”. Šta je koridor? On uklju?uje skup modernih sredstava veze: autoputeva, železnice, morskih i re?nih luka, naftovoda i gasovoda. Cilj: dopremiti u Zapadnu Evropu robu proizvedenu u celom svetu, a pre svega naftu i gas koji dolaze sa Kavkaza i iz centralne Azije.
Ovaj gigantski projekat Evropske unije (90 milijardi evra investicionih fondova predvi?enih [za ulaganje] do 2015) ima za cilj obezbe?ivanje direktne i jeftine komercijalne veze sa izvoznom industrijom Balkana, a pre svega sa naftom i gasom sa Kavkaza i iz Kaspijskog mora. Ovo je jedna od budu?ih strateških komercijalnih osovina u svetu.
Kuda prolazi koridor? Suprotstavljeni planovi se nadme?u ve? deceniju i ukazuju na tajno ali surovo rivalstvo izme?u Vašingtona i Berlina. Ovo rivalstvo je srž jugoslovenskog sukoba koji je svaka od velikih sila htela da kontroliše, kao što smo pisali u knjizi „Poker lažljivaca” i „Monopol”.
Da li me?unarodna politika izgleda komplikovana i ponekad nedoku?iva? Evo jednostavnog pravila da se ona pojednostavi: u svakoj svetskoj oblasti gde postoji ruta za naftu ili gas, može se ustanoviti da SAD pokušavaju da izgrade vojne baze, izazivaju?i ili podsti?u?i lokalne sukobe koji služe ovom cilju. Tada se SAD predstave kao posmatra? ili mirotvorac. Ovo osnovno pravilo objašnjava ve?inu „nedoku?ivih” ratova: Jugoslavija, Makedonija, ?e?enija, Kavkaz, Avganistan i u bivšim sovjetskim centralnoazijskim republikama… (Mišel Kolon, „Poker lažljivaca”, poglavlja 7 i 9. Mišel Kolon, „Monopol”, EPO, Brisel, 2000, str. 96-99, str. 120-123 (uskoro na engleskom)).
Na Balkanu, nema?ka ruta je: Konstanca (Rumunija)–Beograd–Hamburg. [Ide] uz Dunav sa cevovodima koji tek treba da se izgrade, sa asfaltiranim putevima, železnicom, morskim i re?nim lukama. Suparni?ka ameri?ka ruta je: Bugarska–Makedonija–Albanija (Sredozemlje). Tri zemlje zbog kojih Vašington ?ini sve što može da bi ih kontrolisao na uštrb Evropske unije. (Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002)
Priznajemo da je naša teorija o koridorima kao pokreta?u ratova u Jugoslaviji izazvala skepsu kod nekih ljudi uprkos priznanju generala Džeksona, koji je komandovao snagama NATO-a u Makedoniji i potom na Kosovu 1999: „Zasigurno ?emo ovde ostati duže vreme sa ciljem da garantujemo sigurnost energetskih koridora koji prolaze kroz zemlju.” („Monopol”, str. 96)
Sada koridori izlaze iz senke. Prošlog 10. septembra, ministri ekonomija Rumunije, Jugoslavije i Hrvatske, potpisali su dozvolu za pokretanje „Koridora 10”. Ovaj 1.200 kilometara dug cevovod prenosi?e 10 miliona tona sirove nafte godišnje, sa mogu?noš?u proširivanja na Italiju i Sredozemlje.
A rute? Tu tako?e ima suprotstavljenih planova koji se nadme?u. Beograd je ve? odlu?io da investira u dodatak „Koridora 10”: vezu sever–jug sa Gr?kom. Ova investicija se izvodi na štetu veze zapad–istok sa Bugarskom. Evropska agencija za rekonstrukciju je investirala 47 miliona evra u [izgradnju] drumova i autoputeva na Kosovu kao dodatak „Koridoru 10”: Bugarska–Makedonija–Albanija u koji je ameri?ka Agencija za me?unarodni razvoj uložila 30 miliona dolara.
Pomo?: da li zaista pomaže?
Jugosloveni skupo pla?aju ove rute, onoliko koliko ih podržavaju evropske multinacionalne korporacije. Zasigurno, Zapad zvani?no daje „pomo?”. Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka dale su unapred kapital za izgradnju „Koridora 10”. Ali ova „pomo?” se sastoji zapravo od zajmova. Oni ?e omogu?iti postavljanje klopke za one kojima su „pomogli” i koji ?e naknadu zajmodavcima skupo platiti: jugoslovenska država ?e morati drasti?no da smanji javne usluge i državno zapošljavanje.
Da li bi re? „pomo?” mogla da bude sinonim za „iznudu”? Primer Makedonije. Prošlog juna ova zemlja se nije dovoljno brzo pot?inila zahtevima i MMF je prekinuo pregovore suspenduju?i svu dogovorenu pomo?. Blokirala je ?ak i „projekte koji pravno nisu mogli biti zaustavljeni”, po re?ima makedonskog ministra finansija Nikole Gruevskog. (Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002) Jedini projekti koji su naišli na razumevanje MMF-a bili su oni koji su išli u korist albanskim pobunjenicima iz UCK (KLA). „Pomo?” = „iznuda”.
Opet, ništa od ovoga nije bilo slu?ajno. Ovaj scenario nije imao ni?eg improvizovanog, kao što je komentar poslovnog odeljenja ameri?ke novinske agencije UPI jasno dao do znanja: „Izgradnju infrastrukture na Balkanu karakterišu politi?ka svojstva ugovorene me?unarodne pomo?i. NATO-ov rat 1999. godine uništio je infrastrukturu kao što je rafinerija nafte u Novom Sadu, srpska radio-televizija, putevi, mostovi i sl. Da je potom zapadna politika nametnula planove za rekonstrukciju nije ni iznena?enje niti kratkoro?ni fenomen.” (Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002)
Priznaju, dakle, tri godine kasnije da su bombardovali ne vojne ve? ekonomske ciljeve. Ako se to prevede na manje licemeran jezik: bombe NATO-a su bile prvi korak ka privatizaciji – globalizaciji.
Zato Jugosloveni pla?aju isti ra?un više puta: 1. prvo je Zapad uništio njihovo blagostanje; 2. kada je završeno, lišio ih je poslova i sredstava za preživljavanje; 3. sada ?e da ih natera da plate za „rekonstrukciju” od koje zapravo profitiraju zapadni multinacionalni monopoli.
Rat i vojne baze: dobar biznis
Ono što se brižno skrivalo od nas još od 1991. godine je da Jugoslavija nije bila meta humanitarne intervencije ve? ratova sa ciljem rekolonizacije ove zemlje, dodavanja njenog tržišta „velikom tržištu” multinacionalnih korporacija, kao i kontrole njenih strateških ruta. Povrh toga, ovaj rat je bio operacija „samousluge” za pojedine ameri?ke zvani?nike, usko povezane sa velikim multinacionalnim korporacijama za proizvodnju oružja.
Na Kosovu, uz naftovodnu rutu, SAD su postavile ogromnu vojnu bazu Bondstil, strateški garnizon za intervencije na Bliskom istoku, Kavkazu i možda jednog dana protiv Moskve. Ko je ovu bazu sagradio, ko njom upravlja i ko je zgrnuo ogromnu zaradu? „Usluge Braun i Ruts”. To je podružnica ameri?ke firme za naftne usluge Halibarton, najve?eg prodavca robe i usluga u naftnoj industriji. Ogromno tržište. Na ?elu Halibartona se može na?i… Dik ?ejni, aktuelni potpredsednik SAD.
„Braun i Ruts”, specijalizuju?i se u snabdevanju vojske SAD, preuzeli su važniju ulogu 1992. godine kada im je Dik ?ejni, tada sekretar odbrane u vladi Buša starijeg, omogu?io prvi ugovor za snabdevanje logisti?kom podrškom spoljnih operacija armije SAD. Izme?u 1995. i 2000. godine ?ejni je napustio javnu službu i zaposlio se u Halibarton korporaciji. Bogatstvo ovog preduze?a je raslo uporedo sa rastom militarizma SAD.
„Braun i Ruts” su 1992. godine sagradili i održavali vojne baze armije SAD u Somaliji. Tamo su zgrnuli 62 miliona dolara. Ova suma se udvostru?ila 1994. godine: 133 miliona zahvaljuju?i bazama i logisti?koj podršci za 18.000 vojnika na Haitiju. Kompanija je 1999. godine mogla da se pouzda u ugovor od 180 miliona za izgradnju vojnih instalacija u Ma?arskoj, Hrvatskoj i Bosni. Ali Bondstil je trebalo da bude „biser svih ugovora”, kako je objasnio Pol Stjuart.
„U bazi Bondstil, ‘Braun i Ruts’ su se pobrinuli za sve: snabdevaju?i je sa 2.500 kubnih metara vode dnevno, elektri?nom strujom neophodnom za grad od 25.000 stanovnika, peru?i 1.200 vre?a veša, 18.000 obroka dnevno i 95% železni?kih i avio veza, plus grejanje. Sa 5.000 zaposlenih albanskih Kosovara i 15.000 iz drugih podru?ja, ‘Braun i Ruts’ je poslodavac broj 1 na Kosovu.” Ovo je potvrdio Dejvid Kapuja, nadzornik Bondstila: „Mi se ovde bavimo svime šta ne zahteva nošenje puške.” Upravo, hjustonska firma snabdeva svime, od doru?ka do pokretnog oklopa. Rat direktno puni džep gospodina ?ejnija. (Balkan-Infos, jun 2002)
Sve više i više: okupacija Avganistana tako?e je donela so?ne ugovore „Braunu i Rutsu”. A na Balkanu uvek ista kompanija izvodi pripremne nacrte za gr?ki autoput Egnatia (gr?ki produžetak „Koridora 10”). Tako?e i nacrte za gorepomenuti ameri?ki cevovod Bugarska–Makedonija–Albanija. Bušova administracija istinski praktikuje oslanjanje na vlastite sile uz rekordnu drskost.
Zašto su SAD i Nema?ka morale da podrže rasiste i kriminalce?
Da bi preuzeli kontrolu nad strateškim rutama na Balkanu, Vašingtonu i Berlinu su bile potrebne lokalne snage koje ?e podržati da bi izbegli da sami direktno u?u u rat. Koga su odabrali i naoružali?
U Hrvatskoj, to je bila rasisti?ka grupacija oko Tu?mana. ?ovek koji je u revizionisti?kom stilu preradio istoriju Drugog svetskog rata. Hrvatska verzija francuskog fašiste Le Pena koji je mogao da se raduje što mu „žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja”. (Mišel Kolon, „Poker lažljivaca”, EPO, Brisel 1998, poglavlje 14)
U Bosni, bio je to islamski nacionalista Izetbegovi?. Za njega „ne postoji mogu?nost suživota izme?u islamske religije i neislamskih društvenih i politi?kih institucija”. Ovo ga nije spre?ilo da, održavaju?i vlast i svoje nagodbe, puca po muslimanskim snagama u Bosni, u Biha?u i Sarajevu. Ovaj fanatik je brzo prekršten u „demokratu” i „antirasistu”. (Isto, poglavlje 15) Ali sada kada se vetar promenio, diskretno se priznaje da mu je Vašington poslao ve?i broj mudžahedina, sledbenika Bin Ladena. (Isto, poglavlje 1, str. 28-33 i poglavlje 9, str. 187)
Na Kosovu, instrument je bio UÇK (OVK), separatisti?ka i rasisti?ka organizacija koja je izazvala rat (tvrde?i to u sopstvenim dokumentima) da bi stvorila etni?ki ?istu „Veliku Albaniju”. (Michel Collon, „Monopoly”, EPO, Bruxelles, 2000, mapa „Velike Albanije”, str. 69).
Specijalni izaslanik SAD za ovu regiju, Robert Gelbard, izjavio je u tri odvojene prilike u februaru 1998. pred me?unarodnom štampom: „Bez ikakve sumnje, OVK predstavlja teroristi?ku organizaciju.” To je potvrdio i ameri?ki državni sekretar: „Vo?e OVK su pretile ubistvom seljana i spaljivanjem njihovih domova ako budu odbili da stupe u njihove redove. Ova pretnja koju predstavlja OVK poprimila je takve razmere da su stanovnici šest sela u regionu Štimlje bili spremni na beg.”
Uprkos tome, tri meseca kasnije, NATO je postao vazduhoplovna snaga „teroristi?ke” OVK. Koja je pouka o SAD koje sada tvrde da svuda sprovode rat u ime borbe protiv terorizma? Iako i danas rade na tome da iskoriste pojedine islamske teroriste, na primer u ?e?eniji.
Natoizirano Kosovo: etni?ko ?iš?enje, teror i mafija
Koje su posledice ovoga danas? Kao što smo prikazali u filmu „The Damned of Kosovo”, ovaj region je još uvek u ?vrstom stisku etni?kog ?iš?enja, terora i mafije. Rešenje lokalnog sukoba nije ništa bliže, ve? dalje nego ranije. (Michel Collon & Vanessa Stojilkovic, The Damned of Kosovo, video 78 minutes. See http://lesdamnesdukosovo.chiffonrouge.org)
Istinsko etni?ko ?iš?enje proteralo je sa Kosova ve?inu nealbanskog stanovništva: Srbe, Jevreje, Rome, Muslimane, Turke, Gorane, Egip?ane, itd. Sve ove nacionalnosti sistematski su isterivane zastrašivanjem: napadima bombama, ubistvima, uništenjem ku?a, neprestanim pretnjama… 230.000 osoba moralo je da potraži uto?ište u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i drugde. Oni koji su ostali, blokirani su u malim enklavama – getima, iz kojih retko mogu iza?i, a tada samo uz pratnju pripadnika NATO snaga.
Da li je ovo „?iš?enje” bilo ograni?eno samo na period neposredno posle rata? Izvesne sile bi volele da u to poverujemo. Me?utim, slede?i saznanja iz našeg filma „The Damned of Kosovo”, jedan novinar je intervjuisao Niurku Pineiro, glasnogovornicu Me?unarodne organizacije za migracije vezanu za UN u Ženevi. Ona je potvrdila: „Nastavljamo da beležimo svakodnevno zastrašivanje i zlostavljanje, tako?e uz veoma nasilne napade, ?esto smrtonosne, iako u manjem broju.” (Mail of Robert James Parsons (Genève), october 2002)
Izvesni branioci NATO-a tvrde da se stvari normalizuju, da ima manje ubijenih nego u po?etku. Da, ali zašto? Iako bismo mogli zvu?ati cini?no, moramo re?i da je to zato što je ve?ina pripadnika nacionalnih manjina ve? pobegla iz regije, te ima manje ljudi za ubijanje!
U stvari, situacija se uopšte nije popravila, kao što je i sama glasnogovornica UN priznala: „Manjine su ostale podložne napadima… Sloboda kretanja ostaje njihov klju?ni problem, onemogu?avaju?i normalan život… Bez slobode kretanja, pristup klju?nim socijalnim službama, poslovima i gra?anskim strukturama (bolnicama, obrazovanju, itd) ostaje izuzetno težak i ?esto nemogu?.” (Idem)
Da rezimiramo. Nema kretanja. Nema pristupa javnim službama, ni obrazovanju, ni zdravstvu. Nema posla. Povrh toga, svakodnevni teror. Kosovo vo?eno NATO-om ostaje zemlja bez zakona, pakao za one koji su se našli na meti OVK, uklju?uju?i i brojne Albance. Prošlog 5. novembra, sam šef misije UN za Kosovo, Mihael Štajner priznao je da „pripadnici malih zajednica na Kosovu još uvek nisu povratili svoje domove, a oni koji ih nisu ni napuštali žive pod neprihvatljivim uslovima”. Nismo li pokazali da se izgovor za intervenciju NATO-a potpuno urušio? (Official website Unmik (www.un.org), november 5, 2002)
Zašto zapadni mediji ne govore o ovome kao ni mediji izvesnog dela levice?
„NATO je na Kosovu sklopio brak iz interesa sa mafijom”
Zašto nikada nije analiziran kriminalni karakter mafijaških režima koje je postavio NATO? Opažanje je veoma jasno kada ?ujemo re?i Džejmsa Biseta, bivšeg kanadskog ambasadora u Jugoslaviji: „Kosovo je i dalje društvo bez zakona, potpuno netolerantno prema etni?kim manjinama te jedno od najopasnijih mesta na zemlji.”
Zašto Kosovo ostaje zemlja bez zakona? Zbog snažnih ekonomskih interesa, objašnjava kanadski stru?njak Mišel ?osudovski: „Narkobosovi Kosova, Albanije i Makedonije su postali nova ekonomska elita, ?esto vezana za bitne zapadne komercijalne interese. Prihod od trgovine drogom i oružjem je potom ponovo iskoriš?en za nove nelegalne aktivnosti poput mreža prostitucije.”
„Visoki zvani?nici režima albanskog predsednika Beriše su bili upleteni u trgovinu drogom i oružjem sa Kosovom. Ova trgovina nekažnjeno cveta uprkos prisustvu kontingenta ameri?kih trupa još od 1993. godine. U toku poslednjih nekoliko godina, trgovina drogom je omogu?ila OVK-u da naoruža trideset hiljada vojnika za rat u veoma kratkom vremenskom periodu. NATO je sklopio brak iz interesa sa mafijom.” (Citirano iz The Damned of Kosovo) Ovo su potvrdile i evropske policijske službe, me?u njima i nema?ki Savezni biro za borbu protiv kriminala: „Albanci su trenutno najbitnija grupa za distribuciju heroina na Zapadu.”
Poznato je da je droga, zajedno sa oružjem i ekonomskom propagandom, jedan od tri najbitnija sektora ekonomije današnjih kapitalisti?kih društava, te da je CIA uspostavila operacije [trgovine] drogom, kao i sistem za trampu „droga-oružje-nafta” po celom svetu u saradnji sa najgorim [grupama] organizovanog kriminala. Ova romansa sa OVK-om ima mnogo presedana.
Albanska mafija kontroliše i preusmeravanje me?unarodne pomo?i sa sve korupcijom koju to iziskuje. Jula 2002, istražitelji iz EU su „otkrili 4,5 miliona evra na raznim ra?unima na Gibraltaru”. (European Union news web site, 17 juillet 2002) Ovaj novac je bio proneveren iz kosovske agencije za energiju. Tako da svakodnevna isklju?enja struje nisu iznena?enje.
Da li su sve ove prevare slu?ajne ili neka sporedna pojava? Ili su, naprotiv, sastavni deo uspostavljenog sistema? Anonimni evropski zvani?nik je izjavio: „Me?unarodna zajednica je ubacila izme?u 15 i 18 miliona evra u Kosovo u poslednje tri godine, ali još uvek nismo uspeli da uspostavimo osnovnu infrastrukturu.” (Ottawa Citizen, June 22, 2002).
Nije u pitanju sporedna pojava. Ista vrsta masovnog izliva sredstava se dogodila u Bosni sa klanom u okruženju muslimanskog predsednika Izetbegovi?a.
Okupirane teritorije: vešta?ka i korumpirana ekonomija
Ekonomije teritorija pod neokolonijalnom upravom ?ine poptuno vešta?ki sistem. Terenska vozila me?unarodnih NVO kao i tuce hotela i benzinskih stanica uz autoputeve mogu stvoriti vrstu privida. Ali u enklavama (getima) gde žive manjine, nije bilo gotovo nikakve rekonstrukcije, a, po glasinama, glavni poslodavac na Kosovu je još uvek firma „Braun i Rut” koja je sagradila vojnu bazu Bondstil.
Oba zapadna protektorata na Balkanu su zapravo dve „zemlje” sa najvišom stopom nezaposlenosti u Evropi: 57% na Kosovu i 60% u Bosni. (Declaration of Steiner, International Herald Tribune, July 24, 2002). (Associated Press, October 8, 2002).
Da li sve ovo predstavlja „neizbežnu tranziciju” ili je pre dugoro?na pojava? U stvarnosti, okupacija delova bivše Jugoslavije pretvorenih u protektorate obe?ava dugoro?nu katastrofu za narod te regije. Daleko od [privrednog] poleta, ove zemlje su kolonizovane.
I moralno izopa?ene. U Bosni, tako?e, vojna okupacija SAD je prouzrokovala talas nelegalne trgovine što ilustruje i nedavni skandal „DynCorpa”. Ova kompanija, jedan od najve?ih snabdeva?a uslugama vojske SAD, poslala je 181 zaposlenog u Bosnu, kao i timove za održavanje helikoptera tipa „apa?” i „blekhok”.
Januara 2002. jedan od ovih zaposlenih, Ben Džonston, otkrio je [javnosti] skupinu unutar „DynCorpa” [koja se bavila] seksualnim robljem: „Otkad sam stigao, govorili su mi o prostituciji, ali mi je bilo potrebno malo vremena da shvatim da su te devojke kupili za 600 do 800 dolara. Rekao sam im da je to ?isto ropstvo.” (Kelly Patricia Omeara, Dyn Corp Disgrace, January 14, 2002, http://insightmag.com/main.cfm/include/detail/stoyid/163052.html )
Neke od devojaka su imale izme?u 12 i 15 godina. Optužbe koje je Džonston izneo koštale su ga posla, ali pored svega završile su se istragom. Ipak, vojska SAD se postarala 1995. da njene trupe i ostatak zaposlenih budu nekažnjivi pred zakonom ove zemlje. Kona?no, krivci bi bili vra?eni u SAD bez krivi?nog gonjenja. Evo ogor?enog komentara Kristine Dolan, osniva?a Me?unarodne humanitarne organizacije protiv izrabljivanja dece: „Imamo ovde zaposlene tih preduzima?a vojske SAD u tajnoj vezi sa mafijom koji kupuju decu kao seksualne objekte. Kakvo je iznena?enje ?uti da je DynCopr zadržao ugovor dok su se SAD pretvarale da žele da zaustave izrabljivanje ljudskih bi?a!” (Kelly Patricia Omeara, Dyn Corp Disgrace, January 14, 2002, http://insightmag.com/main.cfm/include/detail/stoyid/163052.html)
U stvari, vojne baze SAD širom sveta su centri ženskog seksualnog ropstva organizovanog u savezu sa lokalnim mafijama. Jedan izveštaj visokog komesara UN za ljudska prava objašnjava da je Bosna posle rata postala veoma bitan ?vor za trgovinu ženama. Ovaj dokument, naravno, ne pravi vezu izme?u ovih zlo?ina i baze NATO-a u Tuzli gde su stacionirane hiljade vojnika. Ali muslimanski lider Mirsad Sulji? kaže: „Možete li zamisliti 20.000 mladi?a bez žena tokom cele godine?” Ve? 1995. „Njujork tajms” je štampao veoma re?it naslov: „Tuzla: Amerikanci su sleteli. Eto prostitucije, droga i side”.
?in?i?eva vlada želi Srbiju u NATO-u po svaku cenu. Ako se to dogodi, da li ?e sudbina srpskih žena biti išta druga?ija od sudbine bosanskih?
Afera sa „DynCorpom” nije izolovani skandal. To je uobi?ajena pojava. Krajem Drugog svetskog rata, vojnici vojske SAD su prisilili 40.000 žena iz Napulja na prostituciju – to je tre?ina ženskog stanovništva. (La violaction estadounidense de Italia. Obrero Revolucionario, June 19, 1994) Tokom rata u Alžiru, francuske trupe su silovanje alžirskih žena koristile kao oružje protiv boraca Fronta nacionalnog oslobo?enja i civilnog stanovništva, kao što smo imali prilike da vidimo u skorašnjem dokumentarnom filmu zasnovanom na svedo?enjima nekoliko o?evidaca. (Patrick Rotman, L’Ennemi intime, France 3, March 4-6, 2002) Zapadni mediji su veoma brzi kada treba dati lekcije o ratnim zlo?inima (stvarnim ili izmišljenim) „manjim” nacijama. Sa druge strane, veoma su diskretni kada se radi o ovoj nespornoj ?injenici: dolazak trupa velikih zapadnih sila nerazdvojiv je od društvenog i ekonomskog izrabljivanja okupiranog naroda, naro?ito žena.
„Albanci ?e pobiti sve koji su ostali”
Zašto vo?e OVK nemaju namere da prona?u mirno rešenje problema na Kosovu? Zato što oni, kao mafija, nameravaju da zaštite svoje kriminalne ekonomske interese. Nestabilnost i nelegalnost su njima nezamenjivi.
Tako, zaštita koju Zapad pruža rasisti?koj i teroristi?koj strategiji OVK ?ini istinsku tempiranu bombu u narednim mesecima i godinama, jer njihove vo?e ne prestaju sa pretnjama. Na primer, Ethem ?eku, ministar za zaštitu životne sredine i ro?ak Agima ?ekua, vo?e KZK (Kosovski zaštitni korpus, novo ime za milicije OVK koje su integrisane u državni aparat), izjavio je po?etkom 2002: „Srbi koji pokušaju da se vrate na Kosovo bez ovlaš?enja bi?e poslati nazad silom oružja ako bude potrebno.” Pretnja koju je Everet Erlandson, penzionisani policajac iz ?ikaga koji trenutno služi u UN u Prištini, shvatio ozbiljno: „Kada ‘internacionalci’ budu napustili Kosovo, Albanci ?e pobiti sve one koji su ostali.” (Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002) Da li SAD nameravaju da napuste Kosovo? Ili makar da pritisnu teroriste? Skorašnji „beg iz zatvora” Florima Ejupija ukazije da ne.
Kako pobe?i iz ameri?kog vojnog zatvora bez problema?
Ko je Florim Ejupi? ?ovek sa mnogo krvi na rukama… Albanski teroristi su, 16. februara 2001, detonirali daljinski kontrolisanu bombu pod srpskim autobusom na liniji Niš–Gra?anica i pri tome usmrtili 11 osoba, a 40 ranili. „Dima i mrtvih je bilo na sve strane”, kaže 25-godišnja novinarka Gorica Š?epanovi? koja je preživela napad, ali je usled šoka ostala sa psihološkim ožiljkom do kraja života. (Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002)
Istraga je, prvi put, naišla na trag. „Iako su nas u prošlosti optuživali da smo spori, ova istraga je primer dobrog policijskog rada”, rekao je Derek ?apel, britanski glasnogovornik policije UN. (Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002)
U stvari, ?etvorica su uhapšena. Dvojica su ?inovnici Kosovskog zaštitnog korpusa (bivši OVK). Ali samo jedan, Florim Ejupi, stavljen je pod klju?. Policija UN je bila toliko uplašena da ?e ih njegove kohorte osloboditi da je Ejupija prebacila iz zatvora u Prištini u vojnu bazu Bondstil.
Ovo se u?inilo kao dobra ideja na papiru kada je bila predstavljena kanadskom vojnom stru?njaku Skotu Tejloru: „Postavljen na vrhu brda, ovaj impresivni objekat – 40 kvadratnih kilometara – istinska je tvr?ava, u potpunosti okružena sa tri reda bodljikave žice, sa velikim bezbednosnim perimetrom, i svugde sa osmatra?nicama i reflektorima.” Uprkos svim preprekama, Ejupi je lako izašao iz baze Bondstil maja 2002, pre nego što je i izveden pred sud. Evo ogor?ene reakcije britanskog policajca ?apela: „Amerikanci su nam rekli da je došao do metalnih objekata [sakrivenih u] pirogu od spana?a. Ovo ne izmišljam.” (Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002)
Ima dobrih razloga za ogor?enje. Kako bi jedan zatvorenik obu?en u dre?avo narandžasti kombinezon uspeo tiho da pobegne usred 5.000 ameri?kih vojnika osim ako ga namerno nisu pustili da ode?
OVK: naprasna metamorfoza ili marketinški trijumf?
Da li su ove sumnje preterane? Nisu li samo Srbi i ostale nacionalne manjine Kosova ti koji optužuju SAD da štite kriminalce? Ne. Klaus Rajnhard, general koji je komandovao trupama NATO-a na Kosovu do marta 2000, tako?e je ljut: „Amerikanci previše veruju u odanost OVK. Albanski ekstremisti koje je KFOR uhapsio, brzo su pušteni. Da je KFOR ranije delovao protiv ekstremista, situacija u Makedoniji se ne bi toliko pogoršala.”
Ako danas neko može tako da kritikuje svog „dragog saveznika” to je zbog velikog pove?anja suparništva izme?u Vašingtona i Berlina na Balkanu i u ostatku sveta. Njegov uzrok je „globalna” ekonomska kriza.
Bio je to nema?ki nedeljnik „Špigl” – a ne štampa u SAD – koji nam je objasnio: vo?e OVK uopšte nisu ono što su nam ranije tvrdili. Proteklog 21. septembra, „Špigl” je intervjuisao Bujara Bukošija, bivšeg „premijera” kosovskih Albanaca u izgnanstvu: „Nakon rata, došla je na red najsurovija eliminacija me?u Albancima. Vo?e OVK su likvidirale politi?ke protivnike pod izgovorom da su ‘kolaboracionisti’.” Sude?i po „Špiglovom” istraživanju, „jedan bivši zapovednik OVK angažovao je ratnog zlo?inca da izvrši atentat na Ekrema Redžu, drugog zapovednika OVK”. Redža je pripremio knjigu o ratnim zlo?inima po?injenim na Kosovu, prvenstveno od strane OVK.
Izbeglice sa Kosova su postali evropski Palestinci
Naravno, ?ovek se zapita kako to da nismo o tome ?uli ranije? Da li su vo?e OVK bili an?eli kada ih je NATO iskoristio za napad na Jugoslaviju? Ili su ve? tada bili „teroristi”, kako ih je nazvao izaslanik SAD u ovom regionu?
To se spominje tek sada jer se Vašington i Berlin sve više bore za energetske koridore koji prolaze preko Balkana, kao i oko mnogo drugih stvari. Ali ovo nije metamorfoza OVK. Jednostavno, velike sile su sakrile pravu prirodu OVK jer su im bile potrebne njihove usluge.
Kosovska drama dodatno diskredituje NATO i sadašnju srpsku vladu. Ne samo da ništa nije ura?eno radi povratka 230.000 srpskih izbeglica i ostalih proteranih sa Kosova, onih koji su postali evropski Palestinci; ve? su i zapadni administratori na ?elu misije UN sav trud uložili u razmontiranje jedine oblasti na Kosovu još uvek naseljene Srbima – severni deo Kosovske Mitrovice. Me?utim, broj Albanaca uklonjenih iz ove oblasti je bio relativno mali: oko 5.000 stanovnika. Veoma malo u pore?enju sa 230.000 [pripadnika] ostalih nacionalnosti koji su prognani. No, njihov povratak je apsolutni prioritet administratora UN.
Neki imaju i agresivniji stav prema Srbima, na primer Me?unarodna krizna grupa, koja vrši pritisak na zakonodavce, bliska CIA i koju finansira milijarder Džordž Soroš. Prema ovom lobiju, me?u ?ijim ?lanovima je i Luiz Arbur, bivša tužiteljka iz Haga, i Vesli Klark, komandant NATO bombardovanja 1999: „UN i vojnici KFOR-a predvo?eni NATO-om moraju uspostaviti autoritet nad Mitrovicom. Novi šef misije za Kosovo, Mihael Štajner je najavio nova hapšenja Srba.”
Kosovo: ‘Velika Albanija’ i novi Izrael?
U principu, prema rezoluciji UN koja je zaklju?ila rat, Kosovo je ostalo deo Jugoslavije. No, tamo kao i drugde, SAD su se povinovale samo onim rezolucijama koje služe njihovim interesima. Ve?ina medija u SAD je pripremala javnost za nezavisnost Kosova – obe?anje dato na „ven?anju” SAD i OVK. Mogu?nost otcepljenja, ?istu i jednostavnu, predložila je tzv. nezavisna komisija „stru?njaka” me?u kojima je i lord Robertson, generalni sekretar NATO-a.
Me?utim, evropske sile ne žele ovu nezavisnost. Oni znaju da Vašington teži da stvori novi Izrael na Balkanu – državu koja im je dužna za sve i koju ?e mo?i da koriste kao nosa? aviona.
Sa tim u vidu, da li SAD vrše snažan pritisak sa ciljem ostvarivanja ove nezavisnosti? Apsolutno ne. Koriste strategiju održavanja napetosti. Podsti?u?i sukobe – samim tim i patnju – opravdavaju prisustvo svoje vojne baze.
Ohrabrivanje politike zasrašivanja tako?e ohrabruje ostale separatisti?ke pokrete u okolnim oblastima. OVK podjednako žudi za Crnom Gorom i Makedonijom. No, glavni napad cilja možda teritoriju jugozapadne Srbije. O tome se ne govori mnogo, ali Sandžak bi mogao biti nova Bosna.
Sutra Sandžak?
Prozapadni institut specijalizovan za balkanske prilike, Me?unarodni izveštaj o ratu i miru, potvr?uje: „Srbi procenjuju da je oko hiljadu ?lanova njihove zajednice napustilo grad Novi Pazar u proteklih nekoliko godina. Novi natpisi ‘na prodaju’ svakodnevno se pojavljuju na srpskim ku?ama i zemlji. Procenjuje se da je ovaj odlazak ubrzao SDA, dominantna politi?ka partija muslimana, koja otpušta direktore srpske nacionalnosti iz javnih preduze?a i lokalnih samouprava.” Procenat Srba me?u stanovništvom je opao sa 22% na 17% (tj. sli?na, samo masovnija, emigracija je proizvedena na Kosovu sedamdesetih i osamdesetih godina). (IWPR’S Balkan Crisis Report, No. 353, July 26, 2002)
Proteklog juna, Bosansko nacionalno ve?e Sandžaka, direktno vezano za SDA, je izjavilo: „Nemamo razloga za integraciju sa Srbijom i Crnom Gorom, ni sa me?unarodnom zajednicom, jer Sandžak mora da postane odvojen teritorijalni entitet.”
Da li ?e Sandžak eksplodirati? Zavisi. Kao i u Bosni i na Kosovu, SAD bi mogle dodati ulja na vatru ako im bude ustrebao novi sukob kao pritisak na buntovnu Srbiju. U ovoj cini?noj šahovskoj igri, narod su pioni.
U svakom slu?aju, srpski dnevnik „Ve?ernje novosti” je oglasio uzbunu: „Uskoro ?e sandža?ki trotoari i kafane biti podeljeni i brže ?e sti?i do eskalacije nego u Bosni. Prvi oružani incidenti koji ?e se odigrati bi?e politi?ki atentati. Ako vlasti ništa ne budu preduzele, Sandžak ?e eksplodirati za godinu dana.” („Ve?ernje novosti”, 29. septembar 2002)
Sukob Koštunica – ?in?i? je uzrok krize nepoverenja
Zašto je ve?ina Srba odbila da iza?e na glasanje na predsedni?kim izborima? Zašto je savez Koštunica – ?in?i?, koji je pobedio Miloševi?a oktobra 2000, raskinut tako brzo i zašto se sve više raspli?e?
„Ve?ina Srba smatra da su povezani sa SAD”, objašnjava Dragana. Navedeni su da poveruju obe?anjima o boljoj budu?nosti ako se njihova zemlja pomiri sa Zapadom. Izgleda da su upali u zamku. Otkrili su da im je svakodnevni život gori nego ranije, da su zapadne multinacionalne kompanije obogatile samo nekolicinu Srba, a prvenstveno su obogatile same sebe.
Jugosloveni su primetili da je nakon vojnog napada NATO usledio ekonomski napad MMF-a. Tako?e da su to dvoje lice i nali?je istog globalnog sistema ?iji je cilj da nametne dominaciju multinacionalnih kompanija na celoj planeti.
Zbog toga je ve?ina odbila da iza?e na glasanje. Na ove razo?arane uzdržane glasa?e se može dodati i 66% onih koji su glasali za Koštunicu. Za njih on simbolizuje, pravilno ili ne, volju sopstvene zemlje da održi nezavisnost pred Zapadom i NATO-om.
Zbog toga je Labus, kandidat MMF-a, pretrpeo nesumnjiv poraz u masovnoj medijskoj kampanji. Premijer ?in?i? mu je dao korpu. Mnogi se boje da ?e ?in?i? uvu?i zemlju u niz provokacija i sve žeš?ih represija. Jer ako Koštunica pobedi na predsedni?kim izborima, sazva?e zakonodavne izbore, a ?in?i? ?e, usled gubitka poverenja, morati bolno da se povu?e [sa pozornice].
Usputna primedba za sve one koji su nam se hvalili o novoj „demokratiji” postavljenoj u Beogradu. Šta ste o?ekivali od srpskih izbornih zakona? Da se predsednik ne može izabrati ako ne glasa ve?ina izbornog tela? U oktobru je u?estvovalo svega 46% glasa?a. Kako je EU reagovala? Da li su se zapitali zašto je stanovništvo odbacilo njihovu politiku? Ne, samo su tražili da se izborni zakon i ve?inski standard ukinu. Šta ako narod nije hteo takve izmene? Promeniti narod!
SPS, Miloševi?eva stranka, nije mnogo zaradila na krizi ve?ine. Nakon pritisaka i zavo?enja sa Zapada, ve?ina njenog vo?stva je pokušala da se okrene Zapadu. Me?utim, glasa?i su ih se odrekli. Dali su osrednju podršku kandidatima SPS-a i uslišili Miloševi?ev apel da se da glas Šešelju, jedinom kandidatu koji se protivi NATO-u i MMF-u.
SPS trenutno nema izgleda da predstavlja valjanu alternativu. Na levici, mnogo komunisti?kih grupa se okupilo i oformilo novu Radni?ku stranku Jugoslavije. Iako pod pretnjom vlasti, otpo?ela je kampanju za organizaciju i podizanje svesti naro?ito u radni?kim centrima kao što su Kragujevac i Kraljevo. Svakako da finansijska situacija u zemlji znatno otežava sve pokušaje autonomnog organizovanja, ali njihova kritika i program nailaze na odziv u javnosti.
Zašto zapadni intelektualci ?ute?
Ovde na Zapadu intrigira jedna stvar: tišina u medijima. Promenu režima 2000. su predstavili kao blagoslov. Zamena Miloševi?eve grupe prozapadnim partijama smatrana je otvorenim putem za manje ili više svetlu budu?nost. Koštunica je bio pravi ?ovek za predsednika, a NATO je rešenje za kosovski problem… „Medijski intelektualci” su morali da se založe za ovu analizu.
Me?utim, jedva dve godine kasnije, ve?ina Srba je jednostavno odbila da u?estvuje u predsedni?kim izborima, a zapadni mediji nisu dali ni najmanji komentar, obrazloženje ni najprostiju analizu. Amnezija?
Ili je u pitanju odbijanje debate o stavu za koji je praksa dokazala da je pogrešan? Rat protiv Jugoslavije je bila jedna od mnogih bitaka globalnog rata koji su pokrenule SAD, danas protiv Avganistana, Iraka i mnogih drugih. U svetlu ovog globalnog rata, vreme je da se izvrši prora?un katastrofe koju su SAD donele na Balkan. Kao i analize koja proizlazi sa pozicija kao što su „ni Buš ni Sadam”, „ni NATO ni Miloševi?”, „ni Šaron ni Arafat”. Za 12 godina ova dominantna pozicija evropske intelektualne levice je osudila antiratni pokret na pasivnost jer je i agresora i žrtvu stavljao na istu moralnu ravan. Ako je sve podjednako loše, onda nema potrebe ni da se zaustavi zlo?in.
Stav „ni-ni” je rak antiratnog pokreta. Mora biti iskorenjen. Nisu ni Sadam ni Miloševi? pretnja celom svetu, ve? Buš. Nisu ni Jugoslavija ni Irak ti koji svakodnevno osu?uju 35.000 dece zemalja tre?eg sveta na smrt, ve? multinacionalne korporacije.
SAD su pretnja svetskom miru. Onaj ko osu?uje, sa pravom ili ne, one države koje se [SAD-u] opiru, samo u?estvuje u agresiji [na njih]. Nije na zapadnim vladarima da odlu?uju ko treba da vlada u ovoj ili onoj zemlji u tre?em svetu ni o njihovim interesima. Na narodu je da sam odlu?i. Ali ako je Vašingtonu dozvoljeno da okupira ove regije, ni demokratska ni socijalna borba ne?e biti olakšana – naprotiv. Samo ?e multinacionalne korporacije biti pobednici. (Pogledajte naš naredni tekst „Bolest ‘ni-ni’: rak antiratnog pokreta”)
Pretvoriti patnju i bes u snagu: globalno upozorenje
Zašto smo napisali ovaj ?lanak? Da bismo analizirali probleme iz prošlosti povodom kojih ništa ne možemo da u?inimo? Ne, nego da upozorimo: ono što su SAD uradile na Balkanu, spremne su da urade u Iraku. Onda ?e do?i na red sve ostale zemlje koje odbijaju da se poklone globalizaciji: Iran, Koreja, Kuba, Venecuela, Kongo, Palestinci, Kolumbijci i mnogi drugi… Zašto je toliko bitno da se nastavi pri?a o Jugoslaviji i da se podrži borba njenog naroda? Iz pet razloga:
1. Dezinformacije ?e služiti da se „opravdaju” mnogi naredni ratovi. Zbog toga je klju?no da se razotkriju medijske laži koje su opravdale rat protiv Jugoslavije. Agresija NATO je privatizacija preko bombi. Danas, taj narod je bez posla, bez kupovne mo?i, bez zdravstva. Pomo?i im da razviju otpor je deo borbe protiv globalizacije. Ono što oni trpe ?e trpeti narodi svih zemalja koje ?e uskoro biti napadnute.
2. Svako od nas ima moralnu dužnost da podrži pravo povratka stotina hiljada izbeglica koji su pobegli iz svojih domova na Kosovu. Isto kao i pravo povratka Palestinaca. Kada je NATO stavio svoje šape na Balkan i Isto?nu Evropu, u trenutku kada je 188 slovena?kih intelektualaca zahtevalo referendum o pripajanju njihove zemlje Alijansi naglašavaju?i da je ideja „ponovno pristupanje NATO-u ponovno pristupanje svetu, opasna manipulacija javnog mnenja”: u tom trenutku je bilo neophodno dokazati svima celu veli?inu katastrofe NATO-a na Kosovu i njegovih istinskih ciljeva.
3. U Iraku kao i u Jugoslaviji, SAD imaju složene planove da nahuškaju nacionalnosti jedne protiv drugih. To ?e dovesti do haosa produženog gra?anskog rata. Nakon preuzimanja kontrole nad Irakom, Buš ?e ga iskoristiti kao bazu za destabilizovanje i potom kontrolu Irana i Sirije. Potom Saudijska Arabija. Sve velike naftne zemlje bi mogle biti izdeljene na mini države koje se mogu lako kolonizovati. Srednji istok i Kavkaz ?e tako?e biti „balkanizovani”: izmrvljeni u skladu sa receptom koji je poslužio protiv Jugoslavije. Ako dopustimo da se ovo dogodi Iraku, odnos globalnih sila ?e se dodatno pogoršati. Svaki put kada Vašington podeli zemlju koja mu se suprotstavlja, dolazi u bolji položaj za napad na slede?u.
4. Sa ciljem da se ujedine narodi u otporu globalizaciji i njenim ratovima, bitno je potpuno izolovati strategiju SAD. Mnogi Arapi i muslimani snažno potvr?uju da je rat protiv Jugoslavije bila agresija istog tipa kao ona protiv Iraka i Palestinaca. SAD, koje masakriraju muslimane u Palestini i Iraku, nisu im prijatelj ni u Bosni ni na Kosovu. Osim toga, u tom regionu, muslimani su tako?e žrtve etni?kog ?iš?enja koje je OVK organizovao u saradnji sa Vašingtonom.
5. U Iraku kao i u Jugoslaviji, vojska SAD je bombardovala hemijske fabrike uzrokuju?i ogromno zaga?enje i opet je upotrebila užasno oružje sa osiromašenim uranijumom, prouzrokuju?i rak, leukemiju i monstruozne uro?ene mane me?u lokalnim stanovništvom, ali i me?u sopstvenim vojnicima koji su tu služili. Skorašnji izveštaj UN (Institut za energiju i ambijentalno istraživanje), ukazije da „akcije kakve su izvedene u Jugoslaviji imaju dugoro?ne i ozbiljne posledice na životnu sredinu i na zdravlje”, posebno zbog ispuštanja velikih koli?ina polihlorovanih bifenila i žive. Izveštaj je izri?ito upozorio na ponovno kršenje me?unarodnih konvencija na takav na?in u Iraku.
Ne zaboravimo Jugoslaviju. Ne zaboravimo one koji su pružili otpor MMF-u i NATO-u. Ono što su oni pretrpeli je upozorenje svim zemljama koje SAD planiraju da „osvoje”. Neka se njihova patnja i bes pretvore u snagu neophodnu da se zaustavi agresija koja je ve? unapred isplanirana.
Preveli sa francuskog na engleski Mik Kolins i Džon Katalinoto
LE PAYS DONT ON NE PARLE PLUS… Deux ans plus tard, où en est la Yougoslavie?
Prevod sa engleskog na srpskohrvatski
Princip.Info
Michel Collon, novembar 2002.
